Bila je jesen, nalik na ovu. Čitao sam jedan roman od Crnjanskog u kojem junak ulazi u sobu gde su po zidovima okačene fotografije neba iz celog sveta. Danima sam sanjao te fotografije i ta raznobojna neba što su uvek na istom mestu, samo nalik jedna drugima, ali nikada, nikada ista. Od tog dana češće sam poglédao na gore. U oblacima sam počeo da pronalazim oblike i lica, čitave pejzaže, a njihovo kretanje nalikovalo je na usporen film. Činilo mi se da me nebo prati u stopu. Čak i kada sam u sobi, osećao sam ga iznad sebe, priviđao sam njegove obrise na plafonu i znao sam da kad iskoračim na ulicu, ono će biti tu, drugačije nego juče, starije nego malopre, uvek novo, promenjeno makar za jednu pticu ili trag aviona.

Ova fotografija je nastala u okolini Valjeva. Bila je jesen, nalik na ovu.

Znaš što avion ostavlja ovakav trag?“, pitao me je kolega sa kojim sam radio tog dana. On je bio kamerman, a ja fotograf na venčanju pod šatorom. Mlada je imala devetnaest godina, a muž trideset. Dobio sam instrukcije da joj ne fotografišem celu figuru kako joj se ne bi video uvećan stomak.

Tata, zašto avioni crtaju po nebu?“, pitao sam svog oca mnogo godina pre nego što sam mogao i da pomislim da ću jednog dana raditi kao fotograf na seoskoj svadbi. Stajali smo ispred naše kuće u Virovitici. Bila je jesen, nalik na ovu. Na nebu su tri aviona ukrštala svoje putanje ili je bar tako izgledalo po beličastim tragovima koji su ostajali iza njih.

Da bi ih ti fotografirao!“, odgovorio mi je otac i doneo mi iz kuće ruski analogni aparat. Mislim da sam tada napravio svoju prvu fotografiju. „Što vidiš?“, pitao me je pošto mi je pokazao kako da zažmurim na jedno oko i pogledam kroz aparat. Zajedno smo pritegli okidač i zarobili njihov let u fotografiji.

Ne znam… što?“, odgovorio sam.

„To su nervni gasovi kojima oprašuju gradove… umrtvljuju volju ljudima, kapiraš? Sve ove nove bolesti tako dobijaš…“

Nastavio je sa objašnjavanjem, a ja sam mislio o toj prvoj fotografiji koju sam napravio, a nikada je nisam razvio. Nedugo posle očeve smrti, majka je pobacala sve njegove stare fotoaparate, razvijene i nerazvijene filmove, i ko zna šta još. Ostao je samo onaj stari, ruski analogni aparat „Смена Символ“, koji od tada nosim sa sobom kao amajliju. Izvadio sam ga iz ranca i uperio u nebo. Nisam mislio da će se desiti išta onostrano, ali sam se ponadao da ću opet na okidaču aparata osetiti njegov prst preko svog.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0