Stojim pred vratima i ne usuđujem se da uđem; zvono ne radi, zvona i nema, ali to nije razlog mog dvoumljenja; nekim danima iz navike idem prema tebi i po stizanju na odredište ne znam šta radim ovde, pa sa sobom igram ove igre upitnog kvaliteta. Je li ovo uopšte tvoja kuća? U stanju sam da poverujem kako si: levo krilo (aviona ili neke ptičurine), dobar savet, vremenska prognoza, likovna sekcija, sve odjednom. Stojim, dakle, pred vratima i na njih naslanjam uši čekajući da odaš svoje prisustvo nekim pokretom. Nisam se najavila. Čujem šolju kako klizi niz lakovani drveni sto i napušta ovu umornu površinu (zaključujem: da bi se približila tvojim ustima). Sledi tiho šuškanje tkanine, te primećujem da ti je bilo hladno; ogrnuo si se pre nego što si napravio kafu. Blagi smeh nagoveštava mi da je knjiga koju si juče uzeo u ruke duhovita, osim što ti je zanimljiva, kako si mi već nekoliko puta naglasio dok smo plivali ka susednom ostrvu. Međutim, prođu me žmarci kada se najednom javi sumnja da sediš tu sa nekim drugim čije te prisustvo uzbuđuje; je li to tvoja majka? Sestra? Koliko sestara imaš? Je li to tvoj prijatelj iz Londona? Žena koju nisi godinama video? Je li udata? Je li udata za tebe? Stiskam čvrsto paket sa jabukama u levoj ruci i tiho sebi govorim: izmišljaš, izmišljaš! Nakon što se ručka plastične kese otopi od mog stiska (zaključujem: ekolozi sa pravom upozoravaju na ovaj izum), kilogram sakupljenog voća sjuri se niz drum, neravnomerno i uz tup zvuk. Čujem kako ustaješ i tvoje utišane korake (zaključujem: bos si), zatim kvaku koja znači da ću te videti kroz nekoliko sekundi. To je istina, tvoje lice pojavljuje se negde malo iznad mog (zaključujem: na visini koju bi dostizao šešir koji ne posedujem) i smireno me posmatra. «Postalo je nepodnošljivo vruće», kažem ti, «nisam mogla ništa da uradim.» Dok se saginješ da brižno sakupiš sve povređene jabuke, sležeš ramenima: «Znam, vešalice su se ponovo iskrivile. Sve moje svečane košulje razbile su se u paramparčad.» Ovde više i nema prijema za koji bi peglao te košulje, pomislim, ali ne izgovorim. To bi te sigurno porazilo. Pomilujem te po ruci i zadovoljno ulazim jer nisam izmislila taj toplotni talas koji je, koliko razumem, došao iz moje utrobe: između pupka i kičme nalazi se široka pustinja iz koje ponekad na slobodu izmili vreo pesak. To je onaj deo godine koji ti zoveš avgust. Zatvaram vrata i od uzbuđenja zaboravljam da si ostao ispred. Nekoliko trenutaka slažem po kuhinjskom pultu ostale stvari iz grada koje si tražio (među njima je i mleko), a onda vrisnem i pojurim ka ulazu. Umesto među tvojim šakama, jabuke stoje u bari boje žumanca. Sagnem se i zagrizem jednu u znak izvinjenja; jabuka je ukusna, čime se moja sramota udvostručuje. Ovo je, prisećam se, već drugi put ovog meseca. Sklupčam se u tu lepljivu tečnost kako bih ti pokazala da si mi nedostajao, zatim zažmurim i čekam da dođe mraz. Umesto njega, nailazi povorka konja koja me preskače u zavidnom ritmu, a njihov predvodnik za sobom ostavlja neobičan izum koji služi za sedenje. Dok u znak pozdrava bacam peteljku za njima, u stanju sam da poverujem kako si ta stolica! Mogao bi i dalje da budeš: levo krilo (bespilotne letilice ili vilin konjica), dobar savet, predjelo, proleće, sve odjednom, ali nisi, ti si stolica sa četiri noge i jednim kvalitetnim naslonom. Gledam oko sebe: zima je tiha i sparna – to je onaj deo godine koji ti zoveš avgust.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0