Joti (na slici) ima devet godina i najiskreniji i najnapaćeniji osmeh koji mi je ikada iko uputio.

Njena je priča ista kao i priče hiljada ženske dece koja su imala tu nesreću da se rode na pogrešnom mestu: Indija, Zapadni Bengal, u jednom od brojnih sela koja okružuju Kalkutu, u jednom od najsiromašnijih gradova na svetu.

Straćara od blata i dva kvadrata za deset ljudi, nekaldrmisani uski putevi, palme,životinje i jednostavnost nametnuta vekovima siromaštva koje samo čeka da ga proguta zagađenje i haos metropola.

Jotina priča počinje onog trenutka kada je rođena: ona je devojčica, što se u određenim delovima sveta smatra prokletstvom. Razlog tome je vekovima stara indijska tradicija koja nalaže da porodica žene daje miraz. U prevodu: ako se Joti uda (a mora, pošto je u Indiji najveće poniženje za porodicu da ne nađe muža svojoj ćerki), primorani su da muževljevoj porodici daju i ono malo imetka što imaju. Drugim rečima – izgubiće sve.

Uz sve ovo, neophodno je pomenuti i seksizam, koji nije karakterističan samo za Indiju, ali u ovoj zemlji situaciju pogoršavaju neznanje i beda u pojedinim oblastima. Žena je ništa-samo materica za proizvodnju dece (muške, ako je moguće) i par ruku i nogu koje brinu o domaćinstvu. Tačka!

Joti ima šest godina. Jednog dana majka je dovodi do pruge koja vodi iz Kalkute i gubi se u nepreglednom pejzažu. Majka ne progovara ni jednu jedinu reč. Sve se dešava u par sekundi. Voz se približava velikom brzinom. Joti oseća majčinu ruku koja je hvata i baca pred voz. Ko zna da li je imala vremena da shvati šta se dešava ili vidi majku kako beži.

Joti ostaje da leži na pruzi u lokvi krvi, vrišteći od bola. Voz joj je odsekao noge ispod kolena.

Putnici voza doneli su je na jedino mesto u Kalkuti gde bi mogla biti zbrinuta: Institut za indijske majke i decu (http://www.iimcmissioncal.org/) u predgrađu Kalkute.

Prvo što sam primetio kod Joti je njen osmeh koji se pojavio iza plavih vrata u sirotištu instituta. Kada sam prišao da je pozdravim sa glupim klovnovskim nosem na licu, bacila je malinu na mene i otrčala smejuci se, neverovatno sigurna na svojim protezama za noge. I tako smo nastavili celo popodne. Ja sam pokušavao da je stignem, a ona je bežala smejući se.

Nisam mogao da poverujem u priču koju mi je ispričala njena učiteljica u sirotištu. Nisam mogao ni da zamislim da Joti, osim ponekog osmeha, dve godine nakon “nesreće” nije progovorila ni reč.

Čak i sada kada gledam taj osmeh, tri godine kasnije, pitam se kako je to moguće; odakle joj taj osmeh i kako je uspeo da pobedi traumu koja ga je jednom davno skinula sa njenog lica.

Ovo je Indija. Ovo je Kalkuta. Ovo je grad koji je Dominik la Pjer nazvao “grad radosti”.

Jos uvek nemam objašnjenje, ali u rečima La Pjera našao sam najbolji opis ove fotografije: “Njen osmeh dao mi je tajni razlog da ne očajavam, blistavo svetlo u mraku” (slobodan prevod sa italijanskog, jer nisam pronašao odgovarajući citat na engleskom).

Prevod: Ivana Kaplarević

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0