Нашао сам је у старој књизи заборављеној у сандуку који је годинама сметао у подруму. Била је то једна од оних књига у славу маршала и његових подвига у земљи која више не постоји. Извукла се између страница и склизнула на под, као да је све време чекала на тај тренутак, утучена досадом међу ситно куцаним редовима и илустрацијама државника из целог света.

  Показао сам је оцу, уверен да је то нека од ретких фотографија из периода када је имао дугу косу, међутим, он је са чврстим уверењем рекао да то није он, нити ико од његове браће, мојих стричева, те сам се обратио мајци у нади да би она препознала човека на слици. Једне наочаре је заменила другим, са дебелим оквирима, и загледала се у фигуру. Не знам ко је то, рекла је.

  На њеној полеђини не пише никакав датум, нити било каква реч која би олакшала тумачење њеног порекла. Лева страна је искрзана и гужвава, а остале три стране су равне и заобљене, ни налик на данашње фотографије које одају утисак да можете да се посечете на њихове оштре ивице. На њој постоји и неколико ситних белих трагова који сведоче о несавршености старих метода за развијање филма, али фотографија је јасна: на њој је човек разбарушене црне косе који је оборио главу на шаке које се, због набреклих жила на десној, чине грубим. У позадини је ауто, можда неки старији модел „бубе“, можда било који други аутомобил, јер ја нисам никакав стручњак за њихово препознавање. Чини се да је напољу неко магловито јутро или тмурно недељно поподне, али за то не постоје никакви аргументи, осим мог личног осећаја, јер, као и у случају моторних возила, нисам никакав зналац у тумачењу фотографија. Но она је јасна, и поред замрљане флеке у дну: на њој је човек разбарушене црне косе који седи недалеко од аутомобила са челом положеним на шаке које вире испод старе тексас јакне.

  Уморан је или не. Несрећан је или можда мало мање од тога. Тешко му је или је само спустио поглед због нечега између његових ципела. Сам је пред фотоапаратом или се оним аутомобилом довезао са пријатељем који је желео да га услика пре него што се растану. Сам је или су свуда око њега људи који ни не примећују равну линију његових рамена и кишовску фризуру која се валовито прелива преко надланица. Ту је са намером или пуким случајем.

  Страх ме је од тог призора, јер толико је могућности за његово тумачење, а не постоји ниједна чврста тачка од које бих кренуо. Све би било много лакше да знам ко је тај човек, јер би његова биографија прелепила слику и дала смисао. Страх ме је и зато што ми нико неће рећи шта се на крају десило са тим човеком, да ли је икада више подигао главу, да ли се одвезао у неку другу, срећнију причу, или се све завршило баш ту; окидач апарата је зазвучао попут пуцња пиштоља у рукама самоубице. Страх ме је и од формата фотографије, јер наликује на поље у стрипу, али овако отргнуто из целовите приче, без имало текста, нема више никакав смисао, већ само доказује да је свет без речи пун разлога за бојазан. Знам да је то немогуће, али страх ме је да та глава носи мој лик и да моје лице додирује кожу тих руку. Страх ме је да ће негде, некада, из неке остављене књиге у неком подруму, испасти нека моја фотографија без коментара, без икаквог текста да је објасни и неки део мене остаће заробљен између четири линије тог немог стрип поља, јер неће бити речи да ме објасне.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Pin on Pinterest0